Marinko je bia čovik koji nije puno tražia od života. Njemu je bilo dovoljno da ima za poisti, za popiti koju čašicu poslin ručka, za platiti račune i za pituru za uređivanje i održavanje svoje Gagice.
Gagica je bila njegova gajeta koja mu je ispunjavala penzionerske dane u koje je, doduše, iša malo ranije nego je namjerava, ali eto nije se žalia. Zna je on da od žaljenja i kukanja nema vajde, šta bi rekli naši stari. Moglo je biti i gore u životu u ona teška vrimena, ali fala Bogu, kako kaže Marinko sam sebi, posložile su se karte u njegovu korist pa mu bome nije danas loše..
Ima je dobru ženu, pametnicu i vridnicu, koja je od jedne kune znala stvoriti dvi, tako da njegovoj familji nije falilo ni tičjega mlika. A ni na dicu se nije moga požaliti, šta je,je, dobri su mu bili.
Stariji sin je radia i privređiva, mlađi je završava fakultet, a najmlađe dite, njegova miljenica Mare srednju školu. Fala Bogu, dica su dobra i zdrava a to je u današnje vrime, kad čuješ šta se svašta događa po svitu i u okolici, najvažnije.
Cili život je Marinko radia u solani. U doba socijalizma solana je radila u dvi smjene, plaća bila dobra i redovita. Kredit je bez problema isplatia i kuću napravia, kupia zastavu 101. On i žena svaku Novu Godinu bi odlepršali na neku destinacije stare Jugoslavije, Sarajevo, Beograd, Drvar, Ohridsko jezero, Mostar, Kupres, Slavoniju, ma nema mista di oni nisu bili sa svojom stojedinicom ili autobusom na sindikalne izlete.
Došla nova država, svi se radovali, svi veseli bili, sad će biti i bolje, sad ćemo živiti ka bubrizi u loju. U početku se triba malo strpiti, malo stisnuti kaiš pa ćemo kasnije mi i naša dica imati sjajnu budućnost u našoj dragoj domovini.
Radova se i Marinko novoj državi, dosta je bilo potlačenosti i iskorištavanja od strane Beograda, pa kada je solana počela raditi samo u jednoj smjeni nije se brinia, biće bolje.
Ali kada je solana stala raditi i u toj jednoj smjeni, nije mu bilo svejedno.
Nova država dala novu nadu, solana će u privatizaciju, pa će se raširiti, otvoriti još koji pogon, zaposliti još pedesetak radnika, pa će se izvoziti na japansko, skandinavsko tržište a pitaj boga di sve neće na ovon našon lipon kugli zemaljskoj.
Doša tajkun, srušia solanu, napravia viletinu sa bazenom, a japansko i skandinavsko tržište plakalo ka godina šta hrvatske srdele i inčune neće moći isti.
Svi dobili otkaz, pa koga brige, imamo mi našu mladu domovinu, ona će se pobriniti za radnike. Svi se ufali u dr. Franju , a dr. Franju baš bolilo uvo za Marinka i ostale radnike, ima je on prećih briga. A možda bi i bia naš Franjo štokor i napravia za narod, da mu bude bolje. Obeća je bia da će se 200stotinjak obitelji obogatiti u našoj novoj državi, što se na kraju i obistinilo. Na stranu što se tih svih 200stotinjak obogatilo lažući, mažući, kradeći, koga briga, to je tako i ne može drugačije. A i ima je puno posla misleći u koju će banku koje države staviti one milionćiće šta su mu prevancali a i mučilo ga je jadnoga di će organizirati božićni bal za hrvatsku elitu. Oće li na Pantovčaku ili će u Visoku.
Govoria je Marinko ženi;
– Eto vraže i Tuđman ima Visoku. I ja iman u Visokoj dvaest stabal maslina, ali di je ta Visoka bogu iza leđ, ne može ni tovar do nje dojti koliko je strma i visoka. Moga je nama bar put napraviti do Visoke!
– A mući vraže, ti i Visoka, nije to takva Visoka, to ti je palača za predsjednike, tote ti se primaju velike glave od svita- govorila bi mu žena. Nije to polje, vrag te odnija da te odnija.
– Ma muči, tuko, znan ja da nije. Nisan blentav! Ti sve ozbiljno svaćaš, mora se čovik malo našaliti, vrag odnija i ozbiljnost uvik!
Nije Marinko kuka, smatra je šta je tu je, od bune, vike i galame pomoći nema.
Za revolucije nije bia, a nije ni smia, jerbo ćim bi šta reka protiv Tuđmana, Hdz-a oma bi ga proglasili izdajnikon koji ne voli Hrvatsku. Ali, eto, srića za procvat turizma, pa se tribalo misliti na neki načun kako izvući štokor novac od turistov.
Preselia se on, žena i dica u garažu pa kuću iznajmia turistima. Onda je drugoga lita od garaže napravia apartman i tako je krenia u turističke vode Marinko. U šest godin napravia još tri apartmana pa skupa s onin u garaži ima sveukupno četiri. Dobro je došla i ona zemlja šta mu je žena dobila od svoga oca ku je proda da se riješi kredita. Sve u svemu Marinku nije bilo loše.
Žena je vodila apartmane, a on bi sa svojom Gagicom baca parangale, mriže i lovia lignje. Nešto bi poili, nešto spremili turistima a ako bi šta prevancalo prodalo bi se i upotpunilo kućni buđet. Malo turistov, malo ribe, malo maslinovoga ulja i Marinko je bia sritan čovik.
Politikon se nije bavia, ali je ima političko mišljenje. Baca je nalivo, neka ljudi žive kako oće sve dok drugima ne škode. Prezira je one koji se busaju u prsa za dom, za obitelj, za crkvu a radu i činu šporkarije da se čoviku zgadi život.
Škicava se takvih Marinko, a takvih je bilo sve više. Ulizica, dupelizaca, prevaranata, ulica kada ih je kotila u malomu mistu.
– Ma šta se događa s ovin sviton, kada su poludili. Nema više časti, poštenja, držanja riči, sad je najvažnije dojti do novac na šta brži način i iti u politiku da bi se omogućila egzistencija za se i buduća pokoljenja.“-zna bi reći Marinko doma za večerom.
A najgore bi bilo u vrime izbora.
Koliko onda izajde na svitlo dana šporkih rići, beštimije, mržnje, zloće, da se čovik prestravi kad spozna koliko ljudska zloba može zatrovati sve što čovika okružuje i u koliki glib pojedinci mogu upasti. Da ti se sve zgadi.
E u takvim vrimenima Marinko je po cile dane provodia na moru.
I u takvome jednomu danu Marinko je doživia nešto što će pamtiti cili život. Toga dana, oko podneva posli ručka i popivene kafe s ženon krenija je sa svojom Gagicom na more. Dan lipi, more mirno, ma divota. Nakon ure doša je do punte Žiraj i tote se smistia, bacia peškafondo, zapalia španjulett i čeka svoju prvu lignju. A prošla skoro ura, a niti jedne lignje.
– Eto ti ga vraže odnesi pa di su danas, niti jedne, niti jedne nema! – nako sam sebi ispod brade grinta.
Sunce već pomalo zašlo, Marinko skoro i zakunja na krmi kad ga iznenada prenu neki neobični šumovi i zvukovi koji su se čuli iza njegovih leđ. Okrene se i ugleda najnevjerovatniji prizor u svomu životu. Ugleda sivo crna brda koja se ljuljaju po morskoj površini prema njegovoj Gagici i trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati da su to kitovi. Kitovi, pravi, pravcati kitovi.
Grlo mu se stislo, šta od straha, šta od lipote prizora , nije moga virovati da kitovi prolaze pokraj njega. Da je ispružia ruku moga ih je dodirnut koliko su bili blizu gajete. Bia je fasciniran prizorom da je još niko vrime gleda u horizont i kad su kitovi nestali s vidika. Ta ogromna stvorenja klizila su morem ispuštajući zvukove koji su Marinka podsjećali na glazbu.
– Ma ki će virovati meni da sam vidija kitove. E da iman aparat za slikanje. A lipo mi je sin govoria, neka naučin slikati na mobitel. E da san naučia slikati mobitelon sad bi ima dokaz.
Ali isto kad je doša doma reka je ženi i dici da je vidia kitove, da su bili blizu njega ka šta su oni sad, da su klizili moren pomalo, sporo kada nisu njiova posla.
– Ma to se tebi, Marinko pričinilo, malo od te boce vina šta je uvik nosiš sobon a misliš da ja ne znan za nju, pa onda malo od sunca, pa ti onda nije ni čudo šta ti kitovi plešu ispred očiju: – narugala mu se žena.
– Aj čaćo ne pričaj pizdarije, oću ljudi pomisliti da si pomanita ka stric Frane. Njemu se prikazivaju bili miševi a tebi sad kitovi. Nemoj da te ki čuje, molin te čaćo; – reka mu je sin podrugljivo.
A čer, njegova mezimica je stala na njegovu stranu, govoreći da je otac možda i vidia nešto, ali kako je pripeklo sunce pa od one vrućine se to njemu pričinilo. Možda su to bili otoci u daljini, pa se njemu od ljuljanja broda učinilo da se miču.
Smijali se oni njemu i rugali sve do kasno u noć, pa je Marinko odlazeći u postelju i sam posumnja u ono šta je vidia toga popodneva.
– A možda dite ima pravo, biće se to meni sve pričinilo.
Sutradan ujutro diga se iz postelje, zaboravivši na kitove, krenia doli u selo popiti kafu i pročitati novine u lokalnom kafiću.
U kafiću se već okupila lipa gomilica ljudi, na jutarnju čakulu, koji su žustro raspravljali o nečemu.
– Šta je ljudi, di gori, kad ste tako navrli govoriti, oli se nešto dogodilo?
– Oli nisi gleda jutarnje vijesti? – pita ga Šime
– A nisan, ne palin ja televiziju tako rano. A sama politika i crna kronika, ako to ujutro pogledan prisede mi cili dan.
– Kitovi, Marinko, kitovi u našemu moru, jutros na vijestima javilo da su viđeni kod Zmajana, i prikazalo ih na televiziji u jutarnjim vijestima. Znaš koliko ih je bilo, ja san ih nabroia najmanje šest koliko san uspia vidjeti, a biće ih bilo i više! – u jednom dahu izgovori Šime.
Marinko se ukoči, otvori usta da će nešto reći a glas ne izlazi.
– Šta je Marinko, šta si se ukočia, šta je tebe spopalo, šta si omutavia? – zapita ga Mate.
– Ki, ki, kitovi, pravi pravcati kitovi, ma jeste li sigurni, kažete ,bilo na vjestima jutros! – uspije Marinko promucati.
– Ma pravi pravcati, crni, veliki,, ma eto moga si ih i ti jučer viditi kad si bija na lignjama da si ima sriće! – nadoda Frane.
Okrene se Marinko, i cili sritan dojde doma. Ništa ne govori, samo se mota po kući, čeka podne da počnu vijesti. U 11 ipo diže sina i čer iz postelje, bila je subota pa su oboje spali.
Žena ga u čudu gleda, krsti se dok miša vrnjačom gulaš, i ništa joj ni jasno. U podne manje pet Marinko ugasi špaher i zapovidi ženi i dici neka sedu na kauč, da će pogledati vijesti.
Smeteni, svi troje gledaju u Marinka, onako mutavog i nasmijanog, nije im jasno šta se događa. Prije čim bi počele vijesti Marinko bi vika da gasu televiziju, da on neće gledati šporkarije, gadarije, lažarije, da je televizija najviše zlo šta je ljudski mozak izumija. I da jedino šta vridi pogledati na ton televiziji je Severina kad piva divojku sa sela.
U podne točno počnu vijesti. Prva vijest da je Sanader, vrag mu sriću odnija, odlučija sam sebe braniti na sudu. Druga vijest brojka nezaposlenih u Hrvatskoj, treća o nekoj tvornici ka je kupljena za kunu.
Žena se digla da će iti u kužinu dovršiti gulaš.
– Sedi ženo, ne diži se dok ne završu vijesti! – zagrmi Marinko.
– E moj Marinko dobro si ti pomanita!- reće žena i poslušno sede.
I onda peta vijest koju je Miljenko Kokot, sa svojim melodičnim glasom izrecetira Marinku i njegovon ženi i dici, koji su od čuda otvorili usta koja nisu ni zatvorili do završetka vijesti.
A Miljenko je lipo govoria:
Kitovi ulješure viđeni su u utorak kako lutaju šibenskim arhipelagom kod otoka Zmajana, potvrdili su nam u Županijskom centru 112. U policiji upozoravaju da se mladim kitovima ne treba približivati, ne zbog opasnosti da bi ugrizli, već zbog toga što se najvjerojatnije radi o plahim mladim kitovima koji traže put u otvoreno more.
– Kontaktirali smo Državni zavod za zaštitu prirode i pretpostavke su, za sada, da se radi o mladim ulješurama, ali to još nije sigurno. Ako ih bilo tko vidi, neka se odmah javi na telefonski broj 112, a mi ćemo ih spojiti s Državnim zavodom, kazali su nam u Županijskom centru 112.
Ulješure su, inače, pripadnici skupine kitova, a s obzirom da se radi o vrsti koja živi u najdubljim područjima, postoji velika opasnost od nasukavanja i ugibanja.
Nije uobičajeno da se ulješure nalaze između otoka jer žive u dubokim vodama. Vjerojatno se radi o mladim jedinkama koje traže put do otvorenog mora. Do Državnog zavoda za zaštitu prirode nismo uspjeli doći, ali neslužbeno doznajemo da je alarmiran i tim koji traga za kitovima kako bi ih pronašao i pazio da ih nitko ne uznemirava dok ne iziđu iz plitkih voda kod Zmajana.
Inače, zanimljivo je da je kit ulješura s dužinom do 18 metara i težinom koja može doseći i do 50 tona najveći kit zuban ali i najveća životinja sa zubima na Zemlji. Ulješure žive u svim oceanima, ali i u Sredozemnom moru. Najčešći su u tropskim i suptropskim područjima, a odrasle kitovi rone u pravilu dublje od trista pedeset metara.
Marinko se digne, ugasi televiziju i pobjednički pogleda svoju familju.
– Aj, ženo sad dovrši gulaš pa da u miru ručamo. -reče Marinko, digne se s kauča a na licu osmih od uva do uva.
Mirela Klarin