POGREŠNA ODLUKA ( VI poglavlje )

 

 

Cijelu noć bila sam k’o u nekom polu snu, košmaru. Ne znam da li je to zbog alkohola ili zbog onoga što sam doživjela uglavnom sanjala sam svakakve gluposti a kad sam se probudila nisam bila sigurna što sam sanjala a što se stvarno dogodilo. Glava mi je bila k’o Cocin bubanj i bubnjalo mi je u njoj, a u ušima sam imala simfonijski orkestar bečke filharmonije koji sve note svira falš. Nekako sam se podigla i sjela na krevet. Nisam se ni presvukla, ni skinula šminku,  zaspala sam onako u onome što sam imala sinoć na sebi.

– Nikad, ali nikad više neću okusiti ni kapi alkohola – klela sam se sama sebi.

Presvukla sam se i nekako doteturala do  kuhinje, stavila vodu za kavu, i uzela dvije tablete protiv glavobolje. Otišla sam u kupatilo i kad sam se pogledala u ogledalo prepala sam se sama sebe. Kosa mi je bila raščupana, šminka razmazana, oči zakrvavljene,  a podočnjaci do poda. Skinula sam šminku, umila se i počešljala. Glavobolja je lagano jenjavala zahvaljujući tabletama ali mi je u glavi još uvijek bilo mutno i nisam bila sigurna što se točno sinoć dogodilo.

– Zaboga – mislila sam – pa, popila sam samo dvije čašice ne cijelu bocu, kako je moguće da me ovako ošinulo. Onda sam se sjetila da sam taj dan jela samo jedanput i to nešto malo jer sam bila previše nervozna da bi mogla jesti, tako da konjak na prazan želudac nekome ‘ko toliko nije popio cijeli život je djelovalo razarajuće. Skuhala sam kavu i svaki gutljaj me vraćao u život. Ne sjećam se da sam u životu popila bolju kavu. Misli su mi se lagano razbistravale i kad sam se prisjetila sinoćnje noći došlo mi je muka, a tek kad sam se sjetila što sam sve sanjala….- Uf, bolje ne razmišljati!

Prekoravala sam samu sebe  i nikako mi nije jasno kako sam si mogla dozvoliti takvu neku glupost.

– A što ako je naišao netko poznat i vidio me?! – paničarila sam.

– Jao, Bože koja sam ja glupača. Imali još kakva glupost a da ju ja neću napraviti? Što  god se može krivo napraviti ja sam napravila, pa čak i ono što se ne može! Što mi je ovo trebalo? K vragu, što sam ga morala sresti   – bjesnila sam u sebi

– Što je tu je, sad nema nazad nadam se samo da nitko nije vidio. Što ću s Antom? Kako da njemu pogledam u oči? A što da se nisam rastrijeznila? – Od te pomisli krv mi jurne u lice, nisam smjela o tome ni razmišljati.

– Hvala Bogu pa sam ostala dovoljno prisebna da ne napravim još veću glupost! – tješila sam se

Glavobolja je već bila popustila a i zujanje u ušima pa sam krenula u obavljanje svakodnevnih poslova. Vrijeme je prolazilo zbog velikih obveza nisam stizala razmišljati o onome što se dogodilo  te noći a kad bi mi i palo na pamet odbacivala sam te misli i skretala si pažnju na nešto drugo misleći kako ću kada sve prođe lijepo razmisliti o svemu.

Ivan se nije javljao a ja nisam bila sigurna da li mi je drago ili krivo zbog toga. Već sam se zaticala kako bi pogledavala na telefon svaki put kad zazvoni očekujući da ću ugledati njegov broj. Nije zvao i nisam znala što on misli o svemu. Pomalo mi se neki crv sumnje i ljubomore ( nemam pojma zašto, znam da nisam imala pravo  na to i da je to glupo i blesavo, ) uvlačio u srce. Dešavalo mi se kad se sve umiri i pođem spavati razmišljam o onome poljupcu. Uvijek bi nastojala te misli odmah odbaciti i skrenuti na nešto drugo ali one bi se poput bumeranga stalno vraćale. Dolazila sam u iskušenje da uzmem telefon i nazovem ga. Čak bi i našla broj ali bi se uspjela suzdržati da ne pritisnem tipku za pozive. Prekoravala sam samu sebe što sam tako blesava ali neki vrag je bio jači od mene. Ipak bi se uspjela savladati i nisam nazvala.

I Ante se vratio kući s terena ali zbog strke i gužve nismo imali vremena ni o čemu ozbiljnijem razgovarati a ja sam i izbjegavala bilo kakav bliskiji razgovor, bilo me je stid i nisam znala kako da to prebrodim. Razmišljala sam da li da mu kažem za Ivana, onoliko koliko bi mu mogla ispričati, ali bojala sam se da bi mogao postati sumnjičav i pratiti svaki naš pokret i odmah bi mu sve bilo jasno. S druge strane bojala sam se da će na svadbi netko nešto izlanuti, i da će na taj način saznati i ne znam kako bi mu u tom slučaju objasnila zašto mu nisam rekla.

Odlučila sam da ću mu reći pa što bude, naravno onoliko koliko mogu iako sam emocionalno  bila potpuno iscrpljena. Morala sam mu to reći sad jer  su trebali stići starija kći s obitelji, njegovi roditelji i sestra s obitelji doduše oni su imali svoju kuću, ipak neće biti prilike za ozbiljne razgovore.  U toj kući smo mi stali kad smo se vratili dok nismo napravili svoju. Tijekom tjedna trebali su stići i ostala rodbina, prijatelji, kumovi. Neki su imali svoje kuće, neki ne pa ih je trebalo smjestiti u naše pa uskoro neće biti vremena za privatne razgovore.

Antina mama je Švicarkinja i po zanimanju je financijski savjetnik a otac arhitekta. Obadvoje su bili u penziji pa  vrijeme uglavnom  provode  putujući po svijetu. Svi su osim tate slabo govorili hrvatski.

Ujutro dok smo pili kavu počela sam

– Znaš moram ti nešto reći. Nisam ti odmah rekla jer nisam mislila da je to nešto važno ali ne bi htjela da saznaš na neki drugi način.

Znatiželjno me pogledao

– Znaš ja i Ivan nekad davno imali smo nešto…doduše jako kratko da bi bilo nešto ozbiljno ali eto mislim da treba da znaš – promrsila sam u jednome dahu

Iznenađeno me pogledao

–  Hm, da takvo nešto se dalo  i naslutiti. Odmah sam primijetio da tu ima nečega čudnoga ali sam čekao da vidim što ćeš ti poduzeti. Marija pa ne misliš valjda da sam ja glup? Predugo smo mi zajedno i jako dobro te poznajem zar nisi mislila da ću primijetiti da nešto ne štima? Nego, zašto mi to nisi odmah rekla?

– Pa, nisam mislila da je to nešto naročito važno. Bilo je to kratko vrijeme i ništa ozbiljno samo onako, ali nisam htjela da netko nešto kaže i da se nađeš u neprilici jer nemaš pojma ni o čemu.

– Ili je možda bilo preozbiljno?  – značajno je podigao jednu obrvu gledajući me direkt u oči. Ja sam spustila pogled i lagano se zacrvenila iako sam svim silama nastojala ostati mirna.

– Marija, da on nije razlog tvoga odlaska? Je li on taj od koga si pobjegla? Bio je smrtno ozbiljan. Ja sam samo šutjela nisam mogla ni riječi izustiti. Knedla mi je stajala u grlu i da sam samo riječ rekla počela bi plakati i ne bi se mogla zaustaviti. Nisam htjela da ga povrijedim na taj način da pred njim plačem za drugim to bi bilo ponižavajuće a ja sam Antu jako cijenila i poštivala.

– Dakle tako! Zato si ti tako čudna u zadnje vrijeme i zato si ti meni to prešutjela. Hvala ti pa si ipak odlučila biti iskrena sad barem znam na čemu sam. Ne znam što bi bilo da nisi odlučila priznati. Dobro je  da si se barem jedanput u životu odlučila biti iskrena.

– Sve to više ništa ne znači – rekla sam kad sam se uspjela sabrati – ja sam izabrala tebe i pri tome ostajem.

– Marija, Marija..  jedno je što si ti izabrala drugo što tvoje srce kaže.

Bila sam iznenađena njegovim odgovorom

– Daj molim te, što može reći nakon toliko godina? Sad sam glumila da sam ljuta. Nastojala sam biti uvjerljiva.

– Hm, opet glumiš! Znaš to me vrijeđa, vrijeđaš moju inteligenciju. Ja dobro vidim da to nije prošlo kako ti to želiš prikazati samo se nadam da ćeš napokon uspjeti raskrstiti sama sa sobom i da ćeš napokon  znati na čemu si i ti, a i ja. Kad odlučiš javi mi, a ovu temu ćemo nastaviti kad sve prođe. Do tada ćemo se ponašati ako da se ništa nije dogodilo. I dobro je da si mi rekla ne bi volio da ispadnem budala ako netko od kaže nešto na tu temu.

Iznenadio me način na koji je reagirao. Mislila sam da će biti ljut, možda i vikati, da ćemo se posvađati ali nisam očekivala takvu mirnoću. Čovjek bi rekao da mu je svejedno.

– Možda mu i jest svejedno – sinulo mi je. Možda sam bila previše sigurna u njega misleći kako se cijeli njegov svijet vrti oko mene. Nešto sam zasigurno predvidjela jer Ante kojeg ja poznajem ne bi ovako mirno reagirao na ovakvo nešto. Nešto tu nije bilo u redu. Kako god, znat ćemo kad sve prođe pa sjednemo razgovarati.

Zazvonio mu je telefon

– Oprosti, nastavit ćemo drugi put moram se javiti.

Ante je po zanimanju bio restaurator i trenutno je vodio jako zahtijevan projekt koji je zahtijevao njegovo konstantno nadgledanje ali zbog svadbe morao je biti odsutan pa mu je telefon stalno zvonio.  Projekt je bio pod pokroviteljstvom i u suradnji s UNESCO -om pa je uglavnom razgovarao na engleski.  Ja baš nisam s engleskim dobro stajala, a nisam se ni trudila da razumijem o čemu priča. Inače poslovi restauratora su zahtijevali dugo i detaljno planiranje do u najmanju sitnicu i onda izvedba plana je mogla ponekad ići s njegovim povremenim provjeravanjem a neki zahtjevni projekti, poput ovoga, iziskivali su njegovu stalno prisutnost pa je već duže vrijeme bio odsutan od kuće. Nije mi to smetalo, navikla sam.

Ante je inače bio jako društven i volio je društvo za razliku od mene koja sam više voljela povučen i miran život i izbjegavala sva događanja koja sam mogla izbjeći. On je rado išao na sva ja bi često ostala kući sama.

Zanimljivo je da su me neki smatrali uobraženom i prepotentnom a oni koji su me bolje poznavali veselom i društvenom. I jedni i drugi su bili u krivu. Koliko god izvana bila komunikativna i društvena duboko u sebi bila sam užasno usamljena. Nisam imala puno prijatelja, zapravo, nisam imala ni jednog pravog prijatelja sve su to bila površna poznanstva iako su oni mislili da smo dobri prijatelji ja nikoga nisam puštala unutra. Nikome nisam dovoljno vjerovala da bi ga pustila u srce,  i što se toga tiče Ante  je bio u pravu, uvijek sam bila na distanci.

Čovjek koji bježi sam od sebe, koji neke stvari ne želi sam sebi priznati i krije ih sam od sebe osuđen je na usamljenost  sve dok ne smogne snage i suoči se sam sa sobom i preuzme odgovornost za svoje postupke. Od svih susreta susret sa samim sobom je najsudbonosniji.

Kasno popodne stigla je i Antina obitelj, kćerka i zet  sutradan,  a tijekom tjedna počeli su stizati i ostali tako da više nije bilo prilike ni za kakav ozbiljniji razgovor. U obje kuće vladala je neopisiva gužva. Neki su trebali stići dan prije ili na sam dan kad su svatovi pa smo ih smjestili u motel. Morali smo zakupiti cijeli kat jer su trebali stići i neki Antini poslovni prijatelji i partneri. Sve u svemu zanimljivo društvo, sve neka elita. Sve su to bili dobri i dragi ljudi uglavnom visoko obrazovani, neki i sa više diploma.

I tako stigao je i dan svadbe. Ja sam na sebi imala smaragdno zelenu plišanu haljinu bez rukava, uskog kroja koja je oko vrata bila izrezana u obliku slova V,  i dopirala je do koljena, Ante se odlučio na tamnoplave hlače, tamnocrvenu košulju kratkih rukava  i tamnoplavu kravatu. Izgledao je fantastično. Prosijeda kosa mu se sijala na suncu, a košulja boje vina mu se savršeno slagala s tamnim tenom i očima. Bio je jako zgodan i nitko mu ne bi rekao da je bliže 60 nego li 50 godina. Znala sam da će mnoge ženske oči biti uprte u njega, tako je oduvijek bilo. On je bio zgodan muškarac i privlačio je ženske poglede znala sam ja to ali me nikada nije smetalo, dapače bila sam ponosna što ga imam uz sebe.

Nas dvoje smo oduvijek bili par koji bi  privlačio poglede i uglavnom su nam govorili kako savršeno pašemo jedno uz drugo. Koje li ironije?!

Mene je nervoza tresla jer sam znala da ću se sresti ponovno s Ivanom s kojim se nisam ni vidjela ni čula od one večeri i nisam znala što da mislim, a i s ljudima koje nisam decenijama vidjela i koje sam također gadno povrijedila  i nisam znala kako da se ponašam prilikom susreta ni kako će oni reagirati.

Kad su svatovi stigli pred kuću s prozora sam vidjela Ivana i Josipu u društvu Katarine i Frane. Oblio me hladan znoj ali sam odlučila prvom prilikom prići i pozdraviti staru prijateljicu pa što bude, taman okrenula glavu od mene i ne htjela mi pružiti ruku.

Ivan je na sebi imao lagano ljetno odijelo boje slonovače i svijetlo smeđu košulju s pripadajućom kravatom. Bio je zgodan ali ni približno kao Ante i ja sam se pitala što li sam ja to vidjela u njemu iako sam znala odgovor;  nitko me nikada nije gledao na način na koji me on gledao. Ni kraj koga moje srce nije mijenjalo ritam kucanja kao pored njega i sve ostalo je bilo nevažno u usporedbi s tim. K vragu, da sam barem tada znala ono što danas znam. (u zadnje vrijeme sam sve više psovala toliko da sam iznenađivala i samu sebe jer to nije bio moj uobičajeni način ponašanja. Zadnjih mjesec dana ionako ništa nije bilo normalno a ja najmanje)

Katarina se nije puno promijenila, malo se popunila i imala je kratku plavo ofarbanu kosu i izgledala je jako dobro. Frano, koji je bio dosta visok malo se pogurio i bio je skoro pa potpuno  sijed i nekako je djelovao nezgrapno sa svojom visinom.

Kad su prošle sve ceremonije vrebala sam pogodan moment da joj priđem. Vidjela sam da Ivan i Josipa nisu s njima u društvu već neki ljudi koje nisam poznavala ili sam ih zaboravila i odlučila sam prići.

Prilazila sam polako a srce mi je tuklo k’o ludo. Primijetili su me tek kad sam im prišla i  pozdravila ih.

– Bog Katarina. Drago mi je da te vidim. Kako si?  – pružila sam ruku

Okrenula se iznenađeno i neko vrijeme je gledala u mene šuteći,  mislila sam da će se okrenuti i otići a onda je pružila ruku.

– Bog Marija. Hvala na pitanju dobro sam, a vidim i ti si! –  Rekla je pomalo zajedljivo.

– Ooooo, vidi, vidi koga mi to ovdje imamo! – Rekao je Frano cinično. – Gospođa princeza od Monaka odlučila se spustiti među obične smrtnike.

Njegove riječi su me zaboljele  ali sam ostala smirena.

– Bog Frano. Drago mi je da te vidim. – pružila sam ruku.

I on je nehajno  pružio svoju – Hm, za mene se to ne bi moglo reći ali ‘ajde neka ti bude. Nevjerojatna si. Kao da se ništa nije dogodilo ona nonšalantno prilazi i pita se s nama.

Katarina ga je grunula laktom u rebra a ovo dvoje nepoznati gledali su u znatiželjno u mene. Pružila sam ruku predstavivši  se. Oni su odgovorili da se poznajemo i rekli svoja imena ali ja u tom momentu nisam ih mogla ni registrirati ni sjetiti se tko su. Ipak sam rekla

– A da, jako ste se promijenili nikad vas ne bi prepoznala.

– Vidim lijepo si si ti organizirala život. Svaka čast. – nastavio je Frano a Katarina ga je još jače lupila.

– Ne udaraj me! A što bi trebao biti sretan jer se ona udostojala JAVITI!

Ono „javiti“ je naglasio.

– Nema veze, zaslužila sam – rekla sam pomalo tužno.

– Dakako da jesi – rekao je iz ljutito – Ne mogu ja ovo, a ti Kety (tako smo je prije svi zvali od milja) kako želiš – dodao je i udaljio se. Ovo dvoje pošli su za njim ostali smo ja i Katarina same. Osjetila sam na sebi nečiji pogled i ugledala Ivana kako nas znatiželjno  promatra.

– Znaš pitala sam se ‘oćeš li nam prići i pozdraviti nas. ‘Oćeš li imati, barem, toliko karaktera?

– Oprosti Katarina, molim te! – tiho sam izgovorila – znam da sam bila glupa i da sam napravila tešku glupost. Zaista mi je žao. Jako si mi nedostajala svih ovih godina. – jedva sam sustezala suze. Tek kad sam ju vidjela osjetila sam koliko  mi je zapravo falila stara prijateljica koja me voljela i pred kojim sam mogla biti ja, ja. Nedostajao mi je takav iskren prijatelj kakvog sam imala jedino u njoj i shvatila sam kakvu sam bol i štetu nanijela i njoj i sebi. (Zadnjih dana imala sam stalno neka prosvjetljenja ali za razliko od onih koje spominju razni gurui moja nisu bila nimalo ugodna, dapače boljela su k’o sam vrag)

– Nema veze. – rekla je hladno.

Njena hladnoća me zazebla oko srca. Radije bi da mi je svašta izgovorila, da se ljutila da nije htjela razgovarati sa mnom nego ovako.

– Nisam ti mogla reći, razumi me. Što da sam ti rekla? Je li bi ti to mogla zadržati za sebe ili bi rekla Ivanu?

– Razumije se da bi rekla!-  Rekla je malo blažim tonom

– Eto vidiš, a ja nisam htjela da zna jer bi me zaustavio i nikad ne bi otišla. Nisam se javljala jer sam znala da bi mu rekla a to bi mu samo produžilo agoniju. Htjela sam da me zaboravi, a  možda bi ti i rekla di sam pa bi me našao.

– Dobro Marija, ali pobogu zašto?! Zašto si otišla? – Rekla je slomljenim glasom. – Znaš li što smo mi sve proživljavali tih dana?

– Znam Ivan mi je pričao.

Pogledala me iznenađeno s velikim upitnikom iznad glave.

– Sad nemamo vremena objasnit ću ti sve kasnije kad se sve smiri i kad sjednemo. Može?

– U redu ali nemoj očekivati da ćeš  se izvući samo tako! – rekla je

U zadnjih nekoliko dana samo su mi prijetili.

– Ne brini. Vidimo se kasnije moram sad ići.

Okrenula sam se i krenula prema kući probijajući se kroz gomilu ljudi i osjećajući njihove znatiželjne poglede i šaputanja. Znala sam da komentiraju sve vezano uz mene jer su me svi stariji uglavnom poznavali ili barem su čuli priču o meni. Vidjevši ljude s kojima sam okružena samo se pojačala njihova znatiželja i ljubomora.

Na pola puta presreo me Ivan.

– Samo si mi još ti falio! – rekla sam ljutito.

Primakao je usne tik do moga uha i promrsio – Znam da jesam i ti si meni.

Trgnula sam glavu i zamalo se sudarila s njegovim usnama. Samo mi je namignuo i udaljio se. Ošamućena ušla sam u kuću i nasula si nešto ljuto, pojma nemam što i popila. Ode moje zaklinjanje kako više nikada neću popiti ni  kapi alkohola. A ionako što god sam u životu rekla da neću nikada baš to sam i napravila tako da mi i nije bilo neobično. Otišla sam do stola di su bili mladenci. Prišla sam Anti i rekla mu da sam se srela  s Katarinom i da mi je drago da sam ju vidjela. Izostavila sam susret s Ivanom. Lijepo je sresti stare prijatelje, zar ne? Vjerojatno je mislio i na svoje prijatelje iz Švicarske koji su došli na vjenčanje u zaista velikom broju.

– Da – rekla sam – zaista je!

Stariji dio gostiju  s Markove strane stalno je dobacivala neke upadice na moj račun. Očekivala sam to pa me nije smetalo pravila sam se da ne primjećujem i ne čujem.

Netko je za stolom dobacio Ivanu koji je s Josipom i Jasnom stajao nasuprot mene i Ante:

– Pa, Ivane nije ti baš zgodno sad kad vidiš što ti je pobjeglo iz ruku zar ne? Bo’me meni ne bi bilo zgodno gledati kakvu sam priliku propustio.

Josipa je iznenađeno pogledala Ivana a ja sam ispod oka pratila Antinu i Ivanovu reakciju. Ivan ga je tako prostrijelio pogledom da mu se cerekajući osmijeh zaledio na licu. Ante nije reagirao i bilo mi je drago da sam mu rekla a sve su prilike da Ivan Josipi nije ništa rekao.

– Ja sam svoju priliku iskoristio baš onako kako treba! – rekao je i zagrlio Josipu oko struka privukavši ju bliže sebi. U mene nije ni pogledao.

Tip  shvativši po Ivanovu pogledu da je pretjerao ništa više nije rekao.

Sve je išlo svojim tijekom i bez nekih trzavica.

Nakon što su mladenci otplesali svoj prvi ples i krenula svirka za sve svatove mogli smo se napokon opustiti. Ja i Ante izašli smo nakon kumova a onda i Ivan i Jasna, nije htio da mu se sestra osjeti zapostavljena. Nakon prvog kruga Ante je prišao Jasni i zamolio zamjenu partnera. Nisam mogla odbiti jer bi bilo sumnjivo. Plesali smo bez riječi uživajući u plesu jedno pored drugoga.

– Rekla sam Anti za nas – prekinula sam tišinu.

– Psst, nemoj pričati! Rekao je – želim uživati u trenutku  jer vjerojatno nikad više neću moći.

Zašutjela sam. Nastavili smo plesati bez riječi prepuštajući se ritmu glazbe. Kad je pjesma završila jedva smo se odvojili jedno od drugoga. Pogledi su govorili dovoljno ništa  nismo ni morali reći.

– Idem sjesti – nekako sam izustila – vrti mi se u glavi. Okrenula sam se i otišla na mjesto gdje sam sjedila, a on je zaplesao s Josipom koja je do tada plesala s nekim drugim, Ante je nastavio plesati s Jasnom. Srećom nismo bili za istim stolom oni su bili na svojoj strani sale mi na svojoj pa ga nisam morala cijelu večer gledati.

Nakon večere otišla sam do Katarine izašle smo vani da možemo normalno razgovarati. Ispričala sam joj otprilike ono što i Ivanu. Ona je uglavnom slušala s pokojom upadicom kako sam glupa i kako nisam normalna.  Kad sam završila pitala je:

– Što si mislila pod onim da ti je Ivan sve ispričao? Niste se valjda našli?

– Da,  jesmo! – nisam joj mogla lagati a nisam ni htjela. To je bila moja Katarina i bez obzira što smo se tako rastale i što je bila ljuta na mene mi smo i dalje voljele jedna drugu i dalje smo bile prijateljice. To su ona prijateljstva što ostaju za cijeli život i ništa ih ne može poremetiti. Bila sam sretna što imam takvo nešto.

– I?! – gledala je u mene ljubopitljivo – pričaj zaboga što si se ušutjela.

– Joj, Katarina što da ti kažem? Nikad ga nisam prestala voljeti. Uzalud tolike godine, tolika udaljenost i sve što sam pokušala nisam uspjela. Bez obzira na muža, brak, djecu on je on i uvijek će to ostati. Sve sam ja pokušala da ga zaboravim i mislila sam da sam uspjela, onda se dogodio taj susret k’o grom iz vedra neba! ’Ko je ikada mogao očekivati da ću ga sresti a još manje na ovakav način? Sve je buknulo van, poput vulkana, spalilo i uništilo sve što sam godinama pažljivo gradila.

Ali znaš da mi je u jednu ruku i drago što se to dogodilo jer je ta vatra sagorjela je sve one maske koje sam godinama navlačila na sebe. Natjerao me da se napokon suočim sama sa sobom i s onim što nosim u sebi i da napokon raskrstim s tim što želim. Napravio je  za mene više od svih onih koje zovem svojima. Zbog njega sam ovo što jesam!

– A što jesi? Glupa i blesava kakva si i bila?

Nasmijala sam se obožavala sam ju.

Zamisli ….Čak sam se napila i poljubila ga i zamalo nismo završili u krevetu!

Gledala me je kao da vidi duha, razrogačenih očiju.

– Majke mi ti nisi normalna! Ti si luda! Ali što ja to govorim,   pa to si ti? Ti nikad ni nisi bila normalna! Koja bi druga budaletina osim tebe ostavila momka kojeg ludo voli i pobjegla zbog nečega što si je zamislila u svojoj glavi! Bože moj budalaste žene. Ne znam samo što si očekivala; otići ćeš i samo tako zaboraviti? Pa nije ljubav paradajz! – bila je to moja Katarina uvijek direktna i bez uvijanja. –   I što ćete sada?

– Što možemo? – rekla sam.

– Kako misliš što možete? Pa morate nešto poduzeti!

– Katarina zaboga pa, obadvoje smo u braku i imamo obitelj, što možemo?

– Kao da je to neki razlog?!

Začuđeno sam ju pogledala:

– Tko bi rekao da si ti tako liberalna? – rekla sam.

– Nisam, osim kad ste vas dvoje u pitanju. Vi ste mi oduvijek slaba točka. Znaš Ivanov brak nije sjajan. Oženio se, eto, da ima nekoga, nije sretan i stalno su imali nekih problema. Ja volim Josipu, ali ne kao tebe. Ona je za mene Ivanova žena ali ti si mi prijateljica, ti si Ivanova ne ona, ona je samo zamjena.

– Joj, tebe! – uzviknula sam – daj mi još i ti pristaj na muku. Posoli malo ranu ne boli dovoljno.

– Pa sama si si kriva! Ali zaslužili ste da budete sretni unatoč svemu.

– Ne, ne želim biti uzrok raspada ničijeg braka, a pogotovo ne svoga i njegovoga. Pa što misliš da bi i kad bi se razišli mogli biti skupa. Djeca nam to nikada ne bi oprostila.

– Ne pretjeruj! – rekla je – možda bi se u početku bunili ali s vremenom bi se navikli. Marija ne propusti priliku biti sretna kajat ćeš se. Pogledaj mene i Franu, mi se volimo kao da smo se jučer vjenčali a u braku smo preko 30 godina  i imamo unučad. Sad nam je bolje nego prije. Imamo više vremena jedno za drugo i provodimo ga skupa. Uživamo u unucima sretni smo i ispunjeni, i svi oko nas su sretni. Što misliš kako je Ivanu kad vidi nas dvoje. Ponekad mi sve bude nezgodno jer znam koliko je on nesretan. Znam da nas voli obadvoje i da nije ljubomoran ali ipak mi bude teško kad ga gledam. Kad sam čula da si se vratila i da ti se kći udaje za njegova sestrića zamalo sam pala u nesvijest. Htjela sam doći tamo i zadaviti te. Bila sam bijesna k’o ris.

– Pa nisam ja tome kriva. Nisam mu se javljala, nisam ga uznemiravala što ja mogu što nas je život ponovno spojio.

– Iiiii…što to govori tvojoj ludoj glavi?

– Ništa! Što bi govorilo! Mi obadvoje imamo odgovornost i obveze prema svojim obiteljima i to je prioritet pred svim ostalim pa čak i nas dvoje.

– Koja si ti kukavica! – otpuhnula je razočarano – ili si toliko ohola i prepotentna još uvijek da ne vidiš dalje od svog nosa. Još uvijek si ona uobražena, razmažena uplašena djevojka, džabe ti tolike godine i sve ostalo.

Šutjela sam. Znala sam da je u pravu pa nisam imala što reći

– Što da radim? Ne mogu protiv sebe. Ne mogu povrijediti cijelu obitelj ni Antu. Zeznula sam mu život i ne mogu sad reći „ Oprosti ja se zeznula!“ nije fer! – rekla sam.

– Ono što sam skuhala sad moram kusati! Tako ti to ide u životu, sve dođe na naplatu prije ili poslije, i to s kamatama. Naprosto nije pošteno. Molim te razumi me! Nastojim postupiti ispravno i znam da netko mora biti povrijeđen i bolje nas dvoje nego cijele naše obitelji. Previše je tu bola da bi mogli mirno živjeti.

– Mislim da griješiš ali ti kako želiš! Uglavnom da znaš imaš svoju staru prijateljicu ali ja sam na Ivanovoj strani. Ništa mu neću reći ne brini, a za Franu ću se ja pobrinuti ne sekiraj se. On samo štiti svoga najboljega prijatelja.

– Znam, ne brini, ne zamjerim. Drago mi je da je tako i da ima  dvoje sjajnih ljudi uza se koji ga neizmjerno vole.

Zagrlila sam ju:

– Da samo znaš kako si mi nedostajala! Drago mi je da te opet imam uza se. Trebala bi ući. Dugo izbivam pitat će se što je sa mnom. Koliko ostaješ da se kasnije nađemo na kavi.

– Tek sam došla. Ostajem tri tjedna.

– daj mi broj pa se čujemo i dogovorimo.

Zapisala sam broj u telefon i ušle smo unutra.

– Di si ti nestala?- pitao je Ante

– Bila sam vani s Katarinom. – odgovorila sam – razgovarale smo.

– Pretpostavio sam. I jeste izgladile stvari?

– Da, jesmo. I drago mi je zbog toga. – odgovorila sam

– I meni je. Ni ne slutiš koliko! – odgovorio je a ja sam ga začuđeno  pogledala. Pripisala sam to alkoholu i nisam uzela kao nešto oko čega bi se trebala zamisliti.

Kad je prošlo rezanje torte, bacanje buketa i sve ostalo ponovno se krenulo s plesom. Ivan mi je prišao i ne pitajući me uzeo me i počeo plesati sa mnom. Primijetila sam da nas Ante promatra ali je pozvao Jasnu za ples i nije više gledao u nas, ili ja nisam vidjela.

– Kad završi ovaj ples čekam te vani. Ne pojaviš li se u roku 10 minuta napravit ću scenu. – rekao je.

Bio je poprilično popio i znala sam da se ne smijem igrati vraga.

– Dobro – rekla sam- doći ću.

NASTAVLJA SE…..