– Lud je – nije bilo potrebno dodatno objašnjenje. Sve dijagnoze, sve bolesti duše skupljene u prostu reč, jedan slog…
Etiketa koja se zalepi posle prvog boravka u bolnici, pravo na čelo, da svi vide. Da svima bude jasno da imaju posla sa ludakom…i da imaju pravo na podsmeh, potcenjivanje…
Komšinica se razbolela. Tek tako, kažu poludela. A puno nam je značila, u smislu da je brinula o nama dok je mama na poslu, čuvala mog mlađeg brata, potpuno posvećeno i predano. I jako smo je voleli. Čak nas je puštala da se penjemo na njenu trešnju, samo nas, od sve dece iz ulice, bez ljutnje čak i ako polomimo slučajno neku granu.
Imala sam nekih dvanaest godina, nije mi baš bilo jasno kako se to poludi odjednom, od danas do sutra… i smestili su je u bolnicu.
Moja draga majka, empata bez granica, je naravno preuzela na sebe redovne obilaske, nošenje garderobe i hrane. Bio je vikend, nisam išla u školu, tako da je odlučila da me povede.
Oo kako sam se radovala što ću je opet videti. Ali, ono što sam videla me je promenilo za ceo život, obeležilo onom istom prazninom u kojoj se samo bespomoćnost gibala u nesigurnom koraku…
Muškarci i žene, različite starosti, ali istog pogleda, neugledni, zarozani, neočešljani…
– Mama, rekla si da idemo u bolnicu. Ovo nije bolnica, ovo je…- mojim dečijim godinama je falio izraz koji bi spojio vid, misao, osećanje i reč.
– Jeste, evo idemo u ovu zgradu, tu ćemo malo posedeti..
– Ali mama, ovo nije bolnica – bila sam uporna, jer nije bilo čistih, bledo zelenkastih zidova, čistih pižama, mirisa dezinfekcionih sredstava…
– Jao dete, nisu sve bolnice iste, ova je posebna, drukčija – a onda mi je tiše dodala – ova je samo za one koji polude.
– Da li to znači onda da oni nisu bolesni, šta je onda ludilo ako nije bolest? – prosto, nije mi bilo jasno.
U tom trenutku pojavila se ona, moja komšinica
– Teta Marta- potrčala sam da je zagrlim.
Raširila je ruke kako bi me dočekala, ali one su tek okrznule moja ramena. Odmakla sam se i primetila koliko je smršala, za tek nekoliko dana i koliko su joj divne lokne zamršene.
Ponovo sam se zavukla u zagrljaj
– Teta Marta, da vidiš, svašta smo ti doneli, da ozdraviš što pre.
Čula sam svoj glas koji je odjednom, imao prizvuk jeke u nestvarnoj tišini, ponovo sam se odmakla i pogledala oko sebe. Svi su ćutali, dok su im se suze slivale iz vodenastih očiju, niz siva lica…zaplakala sam i pribila uz mamu ’Mama šta je ovo, zašto je OVO toliko tužno…’ jecala sam. Mama je hitro izvadila maramicu, obrisala mi lice i gurnula u ruku ’Hajde smiri se, vidiš da si rasplakala teta Martu’.
Nisam želela da teta Marta bude tužna, progutala sam ostatke suza pomešane sa slinama i uspravila se. Nisam nikad podnosila dobro tuđe tuge. Uzela sam kesu i nasumično vadila i ređala po pohabanom stolu
– Teta Marta, nemoj da budeš tužna, vidi šta smo ti doneli, sve što voliš – pogledala sam je i učinilo mi se da je ona ista stara moja teta Marta – kad sve ovo pojedeš ideš kući, sigurno.
Pokušala je da se nasmeši, nikada ranije nisam videla toliko truda za jedan mali osmeh. I nekako mi je bilo jasno, jasno da njeno stanje ima veze sa nečim negde, unutra…
Krenuli smo, poseta je bila završena. Teta Marta je uzela kesu sa poklonima i neki zavežljaj koji je nosila sa sobom da joj ne bi ukrali.
Misli su mi se spiralno uspinjale i spuštale pokušavajući da se razumeju…
– Ti si moja ‘ćerka, moja ‘ćerka..- u tom trenutku se pojavila sitna, koščata žena ispred mene i povukla slabašnim stiskom usahlih prstiju. Uplašila sam se na tren, ali me pogled na njene užarene oči pronađenom srećom, pune nečeg tako čistog, mekog…preplaviše kao nevino, tek probuđeno, jutarnje sunce….
Mama me je snažno povukla za drugu ruku, ali sam je istrgla. Odjednom sam se osetila tako odraslom, velikom u svom saznanju…
– Ne plači mama’ uzela sam njenu ruku u svoje – Budi dobra, ja ću se brzo vratiti – nežno sam joj pustila ruku i okrenula prema svojoj mami
– Hajdemo kući’
Toliko pruženih ruku u jednom istom trenutku, toliko ruku pruženih sa samo jednom željom…jednakim pripadanjem ljubavlju ovom svetu…
Nikada nisam videla tu ženu ponovo, jer majka me nikada više nije vodila sa sobom u posete.
Njen detinjasti um je shvatio da mora da se postave granice saosećajnosti. A možda sam je jednostavno uplašila…ne znam.
A ja, ja znam šta to boli, da ih boli to nešto, unutra….i nikada nikome, od tada, nisam više rekla da je lud.
Zora Davidović