Tokyo 04:24
Duvao je težak oktobarski vetar. Tamna noć, mesečina obasjava ulice Tokya. Kroz prozor vidim samo par ljubavnih parova koji sedeći pored fenjera ispijaju noćni čaj. Čini mi se da je ova noć posebno duga. Palim cigaretu i nastavljam gledati u ovaj grad i tonuti u razmišljanje.
Osećam da je tu, sigurno jeste i…moram ga naći.Na trenutak, osećala sam se kao da nisam tu, kao da je sve ovo san.Zašto razmišljam o nekom ko možda više nije tu.
Tokyo 10:38
Izgleda da sam sinoć zaspala na terasi.Otvaram vrata i vidim pismo.Srce je počelo ubrzano da mi lupa a oči su zasijale kao reka koja je obasjavala boju neba.Duboko sam udahnula i lagano otvarala pismo koje je bilo pažljivo presavijeno.
Draga moja Hanabi
Prošlo je dosta vremena, nedostaješ mi kao što mi uvek nedostaješ, ali večeras mi je posebno teško bez tebe.Nadam se da uskoro dolaziš u Moskvu.
Gotovo da mogu da te osetim pored sebe dok pišem ovo pismo.Osećam tvoje poljupce i usne kako polako prelaze preko mog vrata.Posećuješ me sve ređe i ponekad mi se čini kao da jedan deo mene lagano nestaje. Nisi svesma koliko mi je teško.Sećam se, jedne letnje noći, ti i ja na plaži, pogledi nestali u dubini okeana i tvoja ruka na mojim grudima. Nadam se da osećaš isto što i ja.
Jako si lepa. Ljubomoran sa,.Ljubomoran sam na sve, na ulice bezgraničnog Tokya koji prati svaki tvoj pokret i osmeh.Osećam kako mi se grlo steže.Progutam gorku knedlu i nastavljam razmišljajući o tebi.
Volim te Hanabi i čekam te, i okean umiruje talase zbog tebe.
Lav
Držeći ovo pismo osećam kako mi usne podrhtavaju. Želim ga vratiti u kovertu ali nastavljam ga čitati iznova i iznova. Čujem kucanje na vratima ali nemam snage ni pogledati.Otvaraju se vrata i ulazi Haruhiro.
Uzbuđeno me upita
– Šta se desilo”?
– Da li si povređena?
– U redu sam, pričaću ti kasnije.
Pogledao me je i znao o čemu se radi, Lav.
Haruhiro je inače moj drug iz detinjstva. Znamo se preko 14 godina.Zajedno smo se školovali i gledam ga kao starijeg brata.
Otišli smo do restorana na suši i čaj. Dugo smo ćutali.
Čuli su se samo glasovi konobara, lagani džez i neobavezni razgovori gostiju.U našem delu vladala je tišina, ali ne ona neprijatna tišina, već tišina koja zapravo sve govori.Ništa me nije pitao.U jednom trenutku vadi iz kaputa fotografiju i dodaje mi je.Na toj fotografiji sam bila ja.
Duga crvena haljina, osmeh i lišće Sakure-Tokyo, Otonashi 2009.
Tada je prvi put kod mene došao nakon studija.Insistirao je da me fotografiše uz rečenicu
– Moram zabeležiti ovaj prizor, kao Aurora si.
Nasmejala sam se i okrenula, tada je i nastala ova fotografija. Više nisam osećala tugu, večeras ću odgovoriti na pismo.
Tokyo 22:24
Konačno kod kuće, ne mogu više ovako.Odlazim na terasu i počinjem sa pisanjem.
Najdraži moj Lave,
Pišem ti ovo pismo koje ćeš morati pažljivo da pročitaš.
Nadam se da ćeš, dok budeš čitao oso pismo ponovo osetiti moje prisustvo.Još uvek ne znam kada ću doći, imam dosta posla a isto toliko i ja očekujem tebe.Uz pismo ćeš dobiti još nešto. Ne u nameri da te rastuži već podseti na neke trenutke.
Budi miran i voli me, svakog dana misli na mene, sve više i više.
Otonashi, setićeš se.
Voli te tvoja Sakura
Hanabi
Ujutru ću poslati pismo.
Tokyo 08:32
Izlazim iz stana, nosim pismo sa fotografijom u koverti.Bila sam neobično srećna.Žurila sam do pošte i na putu srela Haruhira.Nisam imala vremena da objašnjavam razlog ove sreće, samo sam mu rekla da me čeka na istom mestu.
Osmehnuo se i nastavio.Kada sam se vratila čekao me sa pitanjem ,,I”?
– Čemu mogu zahvaliti na ovakvom prizoru od ranog jutra?
Odgovorila sam
– Očekujem ga. Nasravili smo ispijanje čaja u miru klasične japanske muzike iz restorana.Po povratku, zalazak sunca je bio neobično lep. Lišće Sakure prekrilo je reku i stvaralo pravu ljubavnu atmosferu. Čuje se harfa. Zvukovi su toliko nežni da reči nisu potrebne.
Voleo je harfu, kao i moj glas.Stalno sam mu pevala dok me je uz zvuke klavira pažljivo posmatrao.Pažljivo je pratio svaki moj pokret prstiju i pogled koji je vremenom znao susresti njegov.Kasnije, tokom noći, odzvanjale su mi njegove reči u mislima.Uzela sam pismo iz fioke i otišla na terasu.Zapalila sam cigaretu i pažljivo gledala u Mesec koji je ove noći bio pun. Nekada se pitam, da li nam Mesec nešto govori, da li okean zaista umiruje talase zbog mene,zbog nas…
Tokyo 11:24
Probudilo me uporno kucanje na vratima.Haruhiro.
– Haruhiro, šta se desilo, zašto si toliko ushitren?
– Hanabi, samo se brzo spremi i kreni ka našem restoranu, ja ću te čekati tamo, moram požuriti.
Nisam ni stigla da odgovorim a on je već otišao. Nikada ga nisam videla ovakvog, nadam se da ima dobar razlog za ovakav postupak.Obukla sam crvenu haljinu i kaput, osećam da će se nešto posebno desiti.
Prolazilo mi je bezboj misli i osećala sam drhtanje ruku i počela sam gristi usnu, definitivno je nešto posebno. Zagledana u nebo, u trenutku čujem kako neko govori
– Hanabi!
Spuštam pogled i u daljini vidim njega, to je Lav.
Potrčala sam i snažno ga zagrlila.
– Hanabi!
– Lave, došao si…
Konačno sam osetila ono što sam dugo čekala. Poljubio me je i mojim telom prostrujala je strast kakvu dugo nisam osetila.
Autor: Aleksandra Mladenović