Kažu da kad nešto dovoljno snažno želiš cijeli svemir se pokrene da ti se želja ispuni…Oni kažu i ja im vjerujem, jer nemaju razloga lagati…Vjerujem im jer sama nisam iskusila to „ispunjavanje želja“ jer ja kad nešto dovoljno snažno želim onda se sve sile ujedine da mi otežaju i da ne dobijem to što želim.
Kažu: „Dobiješ ti samo ne vidiš“ ..Gledam ja i gledam… i pokušavam pronaći makar dio onoga što sam željela u stvarima koje mi se događaju …ali i uz najbolju volju ne vidim ih….
Onda kažu: „Možda to što želiš nije dobro za tebe…možda ti je baš potrebno to što si dobila i to je najbolje za tebe….Ali…kako ne kuže…ja ne želim ono što je najbolje za mene…dosta mi je stvari koje su „za mene najbolje“ ja želim ono što želim pa makar to bila najgora moguća stvar koja mi se mogla dogoditi.
Želim iskusiti kako to izgleda kad makar jedanput dobiješ baš ono što želiš, i baš onako kako želiš a da pri tome ne moraš vodit rat….Da se jedanput dogodi ono „Izvoli zaslužila si!“
Možda nisam zaslužila, ne znam…Ne znam ni kako se to „zaslužuje“? što čovjek treba uraditi da bi nešto zaslužio?
Mora da nešto krivo radim…samo ne znam što, i koliko god nastojim shvatiti, nekako, mi ne ide!
I onda shvatim…ne ide ti jednom, dva puta, tri puta…i navikne se čovjek na to da mu ne ide…prihvati to kao trajno stanje i onda bez obzira koliko nešto želio duboko u njemu je ukorijenjeno iskustvo „Tebi ne ide“ „Ti ne zaslužuješ“
Ono što zasigurno znam jest da se negativno iskustvo jedino može poništiti pozitivnim…ali ono što ne znam jest kako steći to pozitivno iskustvo? Kako ga upisati u svoj um? Kako doći do one točke kad nešto želiš onda to jednostavno uzmeš….
Mislim da je čovjek sam sebi najveći neprijatelj….samo ne znam kako sebe pretvoriti u najvećeg prijatelja! Kako se od neprijatelja radi prijatelj?
Teško je danas u svijetu gdje ima toliko sebičnih ljudi biti nesebičan! Razgrabiše te…rastrgaše…ne znaju oni pomalo…već trgaju dok ima i truna mesa na kostima, a kad kažeš dosta nastane kaos…Kako dosta!? Pa nema dosta!? Nisu naučili na DOSTA!
Kad Ti nešto trebaš onda se svi čude od kud sad to?! Od kud’ ti hrabrost da Ti nešto trebaš?! Tko si ti da Ti nešto trebaš, da svoje potrebe staviš ispred njihovih?! Kako se samo usuđuješ!?
I eto ga….opet rat..
A ti, umoran od borbi, od ratovanja najprije sa samim sobom, a onda i sa svim ostalim…opet popustiš i tako opet sve po starom…Krug se zatvara a ti ne znaš kako iz njega van.
Dobiješ ti gomilu savjeta od raznih mudrih ljudi…samo teorija je jedno…praksa nešto sasvim drugo.
I tako si opet tamo gdje si bio na… početku…Treseš prašinu, povijaš rane, brišeš suze… skupljaš preostale djeliće snage u kakvu takvu cjelinu…ništa ni s čim ne paše…ali barem je cijelo…i…ideš dalje. Jest da teturaš, da je tvoj korak težak i nesiguran…ali ideš dalje jer znaš od svih opcija najgora je ona ostati ležati u prašini….
Možda i idući put uspiješ …tko zna..