Katarina je umorno zagnjurila glavu u ruke. Bila je tako, prokleto, umorna. Imala je samo 27 godina a osjećala se kao da ima 270. Život ju nije mazio, naprotiv, pregazio ju je poput zahuktalog ,brzog vlaka. Najradije bi legla zaspala i nikad se više ne bi probudila. Bilo joj je dosta borbe, nije više imala snagu za svakodnevnu borbu sa životom i za život.
Ponekad bi ,tako, promatrala ljude i činilo joj se da je njima sve lako. Sve ono što je za njih bilo normalno ona se za to morala krvavo izboriti. Nepromišljeno se udala mlada s 18 godina jer je bila trudna, problemi su počeli odmah nakon rođenja djeteta. Njen muž je pokazao svoju gadnu narav pa su šamari postali njena svakodnevnica. A onda je počeo i piti što je stanje dodatno pogoršalo, jedva da su imali za hranu.
Uvijek se trudila da dijete drži podalje od njega, da sina barem zaštiti od očeva bijesa, dok jednoga dana nije dobio šaku posred lica samo zato jer je rekao da bi želio da mu otac kupi čokoladu. Tada je shvatila da su stvari izmakle kontroli. Od tog dana razmišljala je samo o tome kako da pobjegne iz tog pakla…i uspjela je, iako je to u selendri u kojoj je živjela bilo ravno čudu.
Pomogla joj je jedna socijalna radnica koja ju je uputila na jednu časnu sestru s kojima je isplanirala bijeg od kuće. Smjestile su je kod sebe i pomogle joj da se oporavi i nađe posao.
Kad je našla posao znala je da mora napustiti njihovu kuću kako bi bilo mjesta za druge žene poput nje. Iako plaća nije bila Bog zna što našla je maleni stan i sa sinom se preselila u njega. On je na jesen trebao poći u školu a ona pojma nije imala kako da ga spremi. Od njene plaže su jedva preživljavali. Dok plati stan i režije nije joj ostajalo puno za preživjeti.
Bila je očajna
– Ma samo nek’ sam se ja, samo, izvukla iz onog pakla živa i zdrava pomislila je, nekako će se i to riješiti.
Uzela je iglu i konac u ruke i počela heklati. Izrađivala je anđele i druge stvari od konca kad je bila tužna i nervozna, to ju je uvijek smirivalo i opuštalo, gledajući kako pod njenim rukama nastaju čudesne figure vraćala joj se snagu i nadu u neko bolje sutra.
Sve što bi izradila poklanjala je. Nedavno joj je kolegica rekla:
– Gle, Katarina ti bi trebala prodavati te svoje anđele. Čudesni su!
– Gluposti – rekla je – kome da ih prodajem i kako. Ja pojma nemam o prodaji, a ne znam ni kome, ni kako ponuditi.
– Pa barem je to danas lako- nastavila je kolegica – imaš društvene mreže na kojima ljudi prodaju sve i svašta i to jako uspješno, koliko vidim.
Šutjela je. Nije mogla od sramote reći da ona nema profil ni na jednoj mreži iz straha da ju bivši muž ne pronađe. Nikad ne znaš tko je tko tamo. Oni nisu ništa znali o njenoj prošlosti jer nikome ništa nije govorila, opet iz straha da ju on ne bi tražio i da ne bi to nekako došlo do njega.
– Vidjet ću – kratko je odgovorila.
Sad je razmišljala o toj ideji, ali kako da ona to postavi na društvene mreže kad nije imala računalo, a mobitel joj je bio slab preko njega nije mogla Bog zna što, samo neke osnovne stvari.
Odlučila je napraviti profil na Facebooku s lažnim imenom. Stavila je neku sliku na profil i u tražilicu upisala „Prodaja na Facebooku“
Izbacilo joj je neke rezultate, a prva je bila neka kompanija za marketing u kojoj je neki čovjek pričao nešto o prodaji ali ona nije razumjela ni riječi. Sve što je razumjela jest
– Kliknite na link i zatražite besplatne konsultacije.
Kliknula je i tražilo joj da instalira Messenger. Instalirala je i samo klikala
Unijela je podatke koje je imala i navela da izrađuje anđele od konca koje bi željela prodavati ali ne zna kako. Izabrala je termin za razgovor iako pojma nije imala što da očekuje od tog razgovora.
Mislila je si
– Samo čovjeku bezveze tratim vrijeme – ali nije otkazala termin, ni sama nije znala zašto. Kao da je neka nevidljiva sila upravljala njome.
Čovjek joj se javio porukom zvao se Slaven Markov i rekao joj da će joj se javiti par minuta prije zakazanog termina da ju podsjeti.
Ni sam nije znala zašto ali u nju se uvukla neka živahnost iščekivanja, iako je sebe uvjeravala da je to što radi čista glupost. Kako bi njoj netko mogao pomoći koja pojma o pojmu nema. Ona zna samo heklati i ništa više.
Nestrpljivo je iščekivala razgovor. Ali morala je instalirati Viber.
– Hm što sad! – mislila je. Na njenom telefonu nije bilo dovoljno mjesta, morala je nešto deinstalirati. Riješila je kad dođe termin razgovora deinstalirat će WhatsApp i instalirati Viber, valjda će moći stati.
Tih dana bila je sva nekako življa i veselija i svi su to primijetili i pitali ju što se s njom događa, da se nije možda zaljubila. Ona bi se samo nasmiješila i odmahnula rukom, nikom nije ispričala za svoj plan. Bojala se da ju ne odgovore i sama je bila dovoljno nesigurna.
Došao je termin za razgovor i Slaven ju je nazvao. Pitao ju je čime se ona bavi i kako to da im nije dala nikakve podatke o Facebook ili Web stranici.
Ona je rekla da ona nema ni jedno ni drugo. Sve što ona zna jest izrađivati anđele od konca koji se sviđaju ljudima, i da bi ona željela to prodavati ali ne zna kako.
Slaven je šutio neko vrijeme i onda je rekao.
– Hm, dobro – naša kompanija vam može ponuditi da odradi sve za vas ali cijena je 500 eura i plaća se u tri obroka. Ako ste zainteresirani javite nam se i mi ćemo sve odraditi za vas.
Šutjela je neko vrijeme i onda rekla
– Hvala vam na vremenu i strpljenju. Ja sad nemam te pare ali ako uspijem pronaći javit ću vam se.
Pozdravili su se. Uskoro joj je stigla SMS poruka u kojoj joj se zahvaljuju na odvojenom vremenu i zainteresiranosti za njihovu kompaniju.
Sad je bila ljuta na samu sebe što si je bezveze probudila nadu, jer od kud’ njoj 500 eura, pa ne zna ni kako će sina spremiti u školu, a 500 eura u komadu nije vidjela nikad u životu.
Tu večer slabo je spavala, nešto joj nije dalo mira i stalno je razmišljala o tome kako da nađe tih 500 eura iako je znala da je to nemoguća misija.
Ujutro se ustala i otišla u banku i zamolila razgovor sa savjetnikom za kredite. Ni sam nije znala zašto je to učinila, noge su je same odnijele a jezik je sam govorio za sebe. Kao da nije bila ona i kao da nije imala kontrolu nad vlastitim tijelom.
Savjetniku je ispričala što planira i rekla da joj treba pozajmica od 600 eura. On je sve izračunao i rekao joj da može. Mjesečna rata bi joj bila 50 eura. Pristala je. On je rekao da će srediti sve papire i pozvati ju da potpiše. Bila je neka akcija i nije trebala jamca, u protivnom ne bi bilo šanse da podigne kredit.
– Glupačo jedna- govorila si je – što si to napravila? Od kud tebi 50 eura mjesečnu za ratu, pa bit ćeš doslovce gladna kruha. Ne kad nazove nećeš potpisati papire! Ne smijem se toliko igrati sa svojim životom i životom svog sina.
Ali kad je savjetnik nazvao otišla je i potpisala te papire.
– Novac će biti na računu već danas- rekao je
Čudno ali najedanput je bila potpuno mirna
– Ja nisam normalna – govorila si je – uništavam si život i pri tome sam mrtva hladna. Na što li će ovo izaći- mislila je
Poslala je Slavenu poruku da ima pare i da bi željela da odrade posao za nju. Dogovorili su način uplate i on ju je zamolio da smisli ime stranice i da mu pošalje slike svojih radova.
Počela je zvati sve koje je znala da im je poklonila svoje anđele i zamolila ih da joj ih uslikaju i pošalju sliku. Slike su stizale i ona ih je proslijeđivala . Zamolila ga je da on smisli ime stranice jer njoj je mozak bio tabularaza od kako se odlučila na podizanje pozajmice.
I krenulo je. Oni su izradili stranicu, sredili sve oko grafike, postavljali slike i sve ostalo. Ona je pratila. Ljudi su se divili, lajkali, komentirali ali nitko nije kupovao. Već ju je pomalo hvatala panika. Prva rata je uskoro trebala stići na naplatu a ona još nije ništa prodala, ali je zato imala hrpu izrađenih anđela i ostalih figura. Sva sreća da je odvojila novac za prvu ratu kredita od onoga što je podigla u protivnom bi bila u gadnoj nevolji
Uskoro je trebala platiti drugu rati i Slavenu , a prodaje nije bilo. Ona je već bila u panici
– Jao što sam napravila?! -prekoravala je samu sebe – Kako sam mogla biti tako neoprezna i hirovita? Kako je sam samo mogla povjerovati da je za mene moguć neki bolji život?
Onda je jednog dana zazvonio telefon. Zvao ju je neki nepoznati broj. Javila se
– Dobar dan- pozdravi je mlađi ženski glas – vi se bavite izradom anđela od konca.
– Da – jedva je izustila Katarina
– Ja se idućeg ljeta udajem i htjela bih svojim gostima ponuditi unikatni poklon koji će ih zauvijek podsjećati na moju svadbu. Htjela bi im pokloniti vaše anđele. Meni bi trebalo nekih 350 komada ako ste u stanju toliko izraditi do idućeg ljeta.
Katarina je šutjela u šoku a onda je nekako promucala
– Ali to je puno novaca. Ja svoje anđele prodajem po 15 KM nekih 7.50 eura. Vama bi ih, jer ih je puno, ponudila za 6 km što je opet vrtoglava cifra. Nisam u stanju ni izračunati koliko je to. Katarini se od te cifre vrtjelo u glavi, za nju su to bili veliki novci.
– Pare nisu problem- rekla je djevojka. Platit ću koliko bude potrebno i 6 KM je prihvatljiva cijena.
– Ali trebali bi mi pola novaca dati odmah a pola kad bude gotovo.- nekako je promucala
– Nema problema – opet je rekla djevojka – samo recite di ste i ja ću vam donijeti pare. Sutra ne mogu ali prekosutra sam tu. Samo mi pošaljite adresu.
– Teško je mene naći bolje da se nađemo negdje u kafiću. – Katarina je bila oprezna. „Koga zmija ujede i gušterice se boji“
– Može odgovorila je djevojka – Možete li prekosutra u 2 h popodne u onaj kafić u centru.
– Može – odgovorila je Katarina
Od sreće je plesala po stanu ali je sebi stalno govorila
– Smiri se Katarina! Ništa nije sigurno dok ne budeš imala pare u rukama.
Došao je i taj dan. Djevojka je došla i donijela pare. Katarina je obećala da će imati svih 350 komada do datuma vjenčanja. Od sreće samo što nije plesala po ulici. Sad će imati dovoljno i da sina spremi u školu, i da plaća ratu kredita barem neko vrijeme.
Poslala je Slavenu poruku u kom mu se do neba zahvaljivala.
– Spasili ste mi život, doslovce – govorila je – vratili mi nadu i volju za životom. Hvala vam od srce.
Imala je anđele koje je sama izrađivala i anđele koji su joj pomogli da živi život dostojan čovjeka, da radi posao koji voli i u kom uživa. To je bila ekipa iz komapnije o kojima je svugdje i svakome pričala i nikad nije zažalila ni novčića kojeg im je dala. Bila je to investicija života.
Onda je krenulo. Narudžbe su počele pristizati.
Kupila si je polovan laptop jer se vrijeme od 3 mjeseca lagano bližilo kraju i ona je trebala preuzeti stranicu i sav posao oko toga. Nije bilo puno posla jer je sve bilo postavljeno i automatizirano ona je samo trebala održavati. Slaven ju je naučio kako.
Život te zaista može iznenaditi ako mu daš priliku – govorila je Katarina. Ona je se usudila, a TI ?! Usudiš li se ti?
Pingback: SUSRET | Priče iz života