Zovem se Ema
Ne, ja nisam ni po čemu posebna. Sasvim sam obična petnaestogodišnja devojčica iz male siromašne Britanske porodice. Ili je to, bar, ono sto mislim. Recimo, da me je život rano naterao da odrastem. Kad sam imala 13 godina moj otac je ubijen zbog silnih kockarskih dugova, a isti ti dugovi su nas doveli do ovog siromaštva. Nisam bila srećna, ali nisam ni nešto naročito reagovala! Bila sam ljuta na svoga oca sto je uništio nasu porodicu i zadužio se pa time i rizikovao majčin i moj život. Tu neku povezanost sa ocem koju sam nekad imala, izgubila sam.
Drago mi je bilo sto je to gotovo i još draže mi je bilo sto su nas, zaista, ostavili na miru, ali naravno ipak je to bio moj otac. Majka ga je jako volela, morala sam malo da se pretvaram da sam i ja da je ne bih razočarala, i ovako je bila u lošem stanju. Mislim da je i majka zapravo glumila zbog mene, ali to verovatno neću nikada saznati. Imam problema sa shvatanjem emocija, priznajem.
Dok je on bio živ, bilo je teško, ali je na moje iznenadjenje postalo teze posle njegove smrti. Naivna sam bila, sad to vidim. Možda sam i dalje… Dve godine smo izgurali nekako, trudi se majka, ali sam polako postajala svesna da stvari ne mogu i neće postati bolje u skorije vreme.
Napustila sam školu da bih mogla pomagati majci, bar, oko kućnih poslova, sad kad sam malo veća. Ona je radila dva posla dok sam ja uglavnom čuvala kucu i hranila stoku. To nije ono sto sam ja, ne želim da živim ovakav život. Htela sam se vratiti školi, htela sam istražiti svoje talente I pronaći svoju svrhu.
Glupost je kad kažu “Sve je moguće”. Ne, nije, I koja god budala je to prvo rekla, očigledno sam počela razumevati život u pravom smislu mnogo pre njega! Lepo je sanjati, ali je još lepše živeti. U tom trenutku jednostavno nije bilo moguće fokusirati se na školu I učenje, bila sam preokupirana pukim preživljavanjem i koliko god ja želela, ŽIVOT nije to dozvolio. Novac nije rešenje, ali ti omogućava da se fokusiraš na stvari koje stvarno znaće nešto. Moram nešto učiniti po tom pitanju.
Za nekoliko meseci punim šesnaest godina. Cilj mi je da poradim na sebi, to jest shvatim ko sam i šta sam i da u tu šesnaestu udajem kao zrelija osoba, ako je to, ikako, moguće. Sumnjam dosta u sebe, ne znam zašto, ali ću pokušati jer nije bas da imam nešto da izgubim….valjda. Ušla sam u štos sa kućnim poslovima I našla sam načine da ih brže uradim. Stvorila sam sebi dodatno vreme, ali i dalje nije dovoljno da bih stigla u školu pa ću morati da se sama edukujem. Imam jednu dobru prijateljicu tamo, dogovorile smo se da mi uzima neke knjige iz školske biblioteke. Volim romane i naučnu fantastiku, ali sad nije vreme za njih.
NASTAVLJA SE…
Pisac iz sjene…